Друштвени статус, улога, моћ и елита
Поред класне структуре о којој је било речи постоје и многи други начини на које се друштво раслојава. Често о људима судимо на основу њиховог положаја у некој структури. На пример више поштовања има директор неке успешне фирме него неко ко је у њој задужен за хигијену. Исто тако више уважавамо најбољег спортисту, него некога ко је тек на почетку каријере.
Статус је место које појединац заузима у различитим структурама.
Ти положаји у великој мери утичу на то како ћемо бити третирани од стране света. Сви ви имате положај ученика Филолошке, четвртог разреда, живите у Србији, мушко сте или женско, нечије сте дете брат или сестра, неко од вас је председник одељења… Људи имају више статуса истовремено. Статус је социолошки важан зато што је повезан са скупом права, обавеза и очекивања.
ПРИПИСАНИ СТАТУС
Приписани статус је онај који се додељује рођењем и не може да се мења. Човек ту нема избора. Базира се на рођењу, раси, националности, полу. Он остаје са нама заувек носећи са собом све добре и лоше ствари и све стереотипе.
Без обзира на развој друштва обичај приписивања статуса рођењем-опстаје. Особа рођена у богатој, утицајној породици имаће висок статус само због богатства и моћи њене породице. Поштоваће је где год да оде и имаће приступ свм луксузима и приликама. С друге стране, особа рођена у сиромашној или у средњој класи неће бити третирана на исти начин. Мораће пуно да ради да би била поштована.
У многим културама брак између људи са вишим и нижим приписаним статусима није увек прихваћен.
СТЕЧЕНИ СТАТУС
Стечени је онај статус који добијамо својом заслугом- на основу онога што смо урадили и постигли. Дакле стечени статус је базиран на нечијим квалитетима, способностима, потенцијалу. Адвокат, лекар, атлетичар, најбољи ђак, председник одељења.. Стечени статус наравно може бити и лош: алкохоличар, преступник…
Помешани статус
Линија између стеченог и приписаног статуса није увек јасна. Многи статуси су помешани.
Неке стечене не бисмо имали да немамо приписане. Неки нису увек планирани- родитељство.
Што је друштво развијеније, већи значај добијају стечени статуси, а мањи утицај на наш живот имају статуси који су приписани.
Мастер статус
Мастер статус је статус са којим се појединац највише идентификује, и који највише истиче када се представља другима. То је концепт који лежи у сржи друштвеног идентитета. Занимање је често мастер статус, јер формира значајан део идентитета. Може бити и род, године или нација.
Обично се групишу људи истог мастер статуса. Мастер статус нам је некад додељен без наше воље у одређеним ситуацијама.
На пример, људи са инвалидитетом или мигрант у Србији..
Мастер статус може се претворити у стигму – стигма је обележавање и одбацивање појединца који има одређену особину. Људи који су били у затвору, на пример, имају проблем да се докажу кроз друге своје карактеристике.
Најекстремнији пример стигме су ознаке које су Јевреји морали да носе уочи и за време Другог светског рата.
Друштвена улога
Друштвена улога је скуп правила о очекиваном понашању. Сваки статус подразумева низ правила понашања.
Жена добија статус мајке када роди дете, и тада се од ње очекује да игра улогу мајке.
Улоге се мењају током времена а разликују се од културе до културе. Улога мајке је била да буде с децом код куће данас то није обавезно.
Конфликт улога
Свако од нас има више статуса а самим тим и више улога. Некад је сувише напорно играти више улога, али то је постала свакодневица у савременом друштву. Типичан пример конфликта улога су жене које су мајке и граде каријеру. Или матуранти- морате да учите за школу, спремате се за пријемни, морате да спремите собу, идете на рођендан..ако мислите да нема довољно сати у дану имате проблем конфликта улога!
УГЛЕД
Добро извршавање друштвене улоге доноси друштвени углед. Углед зависи од положаја који заузимамо али и од начина играња улоге. Може се десити да директор има мањи углед од чистачице.
МОЋ
Моћ је способност постизања (добровољне) послушности. Основ моћи је виши положај у некој структури. На пример Новак Ђоковић, из разлога што има највиши положај у структури тенисера, има велики утицај на оне који желе да се баве тенисом (и на многе друге), и они ће га послушати ако предложи одређени начин исхране. Ако хоћемо да постанемо боди билдери, тренер може да нам каже које вежбе да радимо, и ми ћемо послушати јер он има виши положај у односу на нас у структури телесне снаге.
Извори моћи могу бити материјалне и нематеријалне природе: новац, капитал, ресурси…али и репутација, кредибилитет
добри односи и познанства, знање, искуство, вештине, стручност, харизма…Неки сматрају (Хана Арент, Талкот Парсонс ) да је моћ добра јер подразумева да постоје заједничке вредност. За марксисте је моћ увек лоша, јер онај који је моћник увек искоришћава оног над којим има моћ.
ЕЛИТА
Реч елита долази од латинског eligere што значи изабрати, и означава изабранике,тј.припаднике друш.врха. У социологији елита представља оне који заузимају највише положаје у некој структури тј.оне који имају моћ. Најчешће се говори о управљачкој, економској, културној елити.
Вилфредо Парето
Оснивач теорије елите је Вилфредо Парето који је сматрао да се друштво дели на елиту и масу. У елиту би требало да спадају најспособнији у некој делатности.
Економску елиту чине најбогатији, председник, министри су у управљачкој елити, велики проналазачи у научној елити, најбољи писац у културној. Наравно то је само теоријски идеал- јер у стварности нису увек најбољи појединци припадници елите. Друштво је успешније уколико је већи број способних у елити. Ако врх друштвених структура заузима више неспособних него способих друштво запада у кризу.
Да друштво не би пропало елита мора да се мења. Постоји два начина промене.
Први начин је регрутовање најспособнијих из нижих слојева. То је обнављање елите. Уколико је оно редовно – друштво је у равнотежи и развија се без потреса.
Ако тога нема, тј.ако најспособнији не могу правилима система да дођу до елите, друштво запада у кризу. У том случају најспособнији са дна се организују и кршећи правила система запоседају елитне положаје. То је кружење елите и догађа се у време револуције.
Kроз историју се елите смењују. Према Парету, смењују се два типа елите која о пореди са лисицама и лавовима.
Лисице владају лукавством, манипулацијалам комбинацијама и не користе лако силу. Заступају плурализам.
Лавови више истичу јединство, хомогеност, устаљено понашање, централизованост и лакше користе силу.
И лисице и лавови имају предности и мане. Политичке елите су комбинације та два, с тим што повремено доминира једна повремено друга врста.
Гаетано Моска
Гаетано Моска други је представник теорије елите. Према Моски у сваком друштву постоје две класе- класа која влада и класа над којом се влада. Она која влада назива се ПОЛИТИЧKА КЛАСА.
Политичка класа има моћ и то је одваја од остатка друштва. Увек је у мањини. Чак и у демократији. То је зато што се мањина увек организује за разлику од већине која је неорганизована. Зато је организована мањина неопходна. А ко ће бити та организована мањина? И зашто већина пристаје?
Политичка класа никад не влада само силом, већ уз добровољни пристанак масе. Тај пристанак се обезбеђује политичком формулом. То је идеолошка прича у коју верују они којима се влада. То је основ легитимности. Ти митови су заправо корисни докле год се у њих верује.
Друштво напредује докле год се успешно производи политичка формула, и док је елита отворена за надарене.
Ако се закаже у некој од ове две ствари онда друштво запада у кризу. У владајућој класи издваја се фракција са новом политичком формулом. Или се у маси издваја фракција са политичком формулом. Она која успе да убеди народ та побеђује.
Кристофер Лаш
У својој књизи Побуна елите и издаја демократије (1994) Лаш дели елите на старе (националне) и нове (глобалне). Моћ старих углавном долази од власништва над производном имовином ( економска) и управљања државом (управљачка). Моћ нове долази од манипулације информацијама и професионалне експертизе.
Нову елиту чине људи који се баве занимањима као што су: банкари, консултанти, посредници, финансијери, директори рекламних агенција, уметнички директори, новинари… Завршили су најбоље факултете космополитске по свом саставу професора и студената. Они се запошљавају у предузyћима и установама које послују изван граница држааве. То су људи који живе у свету апстрактних симбола.
Природа њиховог посла одваја их од стварности, опипљивих ствари, материјалности. Изгубили су поштовање према поштеном мануелном раду. Удаљени су од физичке стране живота, а то покушавају да надокнаде гладовањем, и напорним вежбањем. Немају искуства у прављењу било чега трајног или садржајног. Живе у симулираном свету апстракције, у хиперреалности која је одвојена од опипљиве, непосредне стварности.
Станују у ексклузивним квартовима који су као усамљене тврђаве окружене домаћим становништвом. Иако управљају националним државама, њихов начин школовања, рада, становања изолује их од домаћег становништва.
Лаш критикује и идеолошко вођство ове нове елите. Они своју идеологију представљају као науку, тј.као неупитну истину којој подучава студенте.- будуће припаднике исте те елите. Средиште те идеологије заснива се на идеји да је целокупна досадашња историја била заснована на мизогинији, расизму, сексизму, национализму хомофобији и да је задатак друш.науке да сва та најстрашнија зла искорени. Усмеравање пажње на та питања за Лаша значи запостављање оних стварних горућих питања попут повећања неједнакости, безграничне обести богатих, и чамотиње сиромашних, распада породица, смањења опште културе, пропаганде бестидности, разврата и неограниченог личног задовољства. Све је то у позадини. Главно занимање јесу статусни проблеми више средње класе из које долази та нова елита. Елита говори о себи и прича само о себи.
Лаш их критикује јер је елита све више изолована од остатка света. Нису на страни сопственог народа него на страни глобалних економских и политичких сила. Kритикује елиту САД-а. Њихове везе с интернационалном културом рада и разоноде, бизнисом, зарадом..чни многе од њих равнодушним према судбини САД. Исто важи и за Европу. Европа којом се управља из Брисела све мање је подложна надзору грађана. Kаже Лаш да ће међународни језик новца говорити гласније од локалних дијалеката.
И заиста, ако нам је тешко да контролишемо власт једне државе, колико ће тек тешко бити контролисати елиту на глобалном нивоу. Уколико демократија на глобалном нивоу не успе, изгубићемо националну демократију а добити глобалну арогантну неодговорну олигархију.