Друштвени статус, улога, моћ и елита

Поред класне структуре о којој је било речи, постоје и многи други начини на које се друштво раслојава. Често о људима судимо на основу њиховог положаја у некој структури. На пример, више поштовања има директор неке успешне фирме него неко ко је у њој задужен за хигијену. Исто тако, више уважавамо најбољег спортисту него некога ко је тек на почетку каријере.

Статус је место које појединац заузима у различитим друштвеним структурама. Ти положаји у великој мери утичу на то како ће нас други третирати. Сви ви, на пример, имате статус ученика, четвртог разреда; живите у Србији; мушко сте или женско; нечије сте дете, брат или сестра; неко од вас је председник одељења… Људи имају више статуса истовремено. Статус је социолошки важан јер је повезан са скупом права, обавеза и очекивања.

ПРИПИСАНИ СТАТУС

Приписани статус је онај који се додељује рођењем и не може да се мења. Човек ту нема избора. Базиран је на месту рођења, раси, националности, полу. Он остаје са нама заувек, носећи са собом и добре и лоше ствари, као и стереотипе који уз њега иду.

Без обзира на развој друштва, обичај приписивања статуса рођењем и даље опстаје. Особа рођена у богатој и утицајној породици имаће висок статус само због богатства и моћи њене породице. Поштоваће је где год да оде и имаће приступ бројним луксузима и приликама. С друге стране, особа рођена у сиромашној или средњој класи неће бити третирана на исти начин и мораће знатно више да ради да би стекла поштовање.

У многим културама брак између људи са вишим и нижим приписаним статусима није увек прихваћен.

СТЕЧЕНИ СТАТУС

Стечени статус је онај који добијамо својом заслугом – на основу онога што смо урадили и постигли. Он је базиран на личним квалитетима, способностима и потенцијалу. Занимања попут адвоката, лекара, атлетичара, најбољег ђака или председника одељења представљају стечене статусе. Они могу бити и негативни – на пример алкохоличар или преступник.

Што је друштво развијеније, већи значај добијају стечени статуси, а мањи утицај на наш живот имају статуси који су приписани.

Мастер статус

Мастер статус је статус са којим се појединац највише идентификује и који највише истиче када се представља другима. Он је у сржи нашег друштвеног идентитета. Често је то занимање, јер оно формира значајан део личности, али може бити и род, године, нација.

Људи са истим мастер статусом често се групишу. Понекад нам се мастер статус додели и без наше воље, као што је случај са особама са инвалидитетом или мигрантима.

Мастер статус може се претворити у стигму – обележавање и одбацивање појединца због неке његове особине. На пример, особе које су биле у затвору често се суочавају са неповерењем и тешко доказују друге своје карактеристике. Најекстремнији пример стигме су ознаке које су Јевреји морали да носе уочи и за време Другог светског рата.

Друштвена улога

Друштвена улога је скуп правила о очекиваном понашању. Сваки статус подразумева низ улога. Жена, на пример, добија статус мајке када роди дете, и тада се од ње очекује да игра улогу мајке.

Улоге се мењају током времена и разликују се од културе до културе. Улога мајке је некада подразумевала боравак код куће, док данас то није обавезно.

Конфликт улога

Свако од нас има више статуса, па самим тим и више улога. Понекад је тешко играти све улоге истовремено – то је свакодневица модерног друштва. Типичан пример су жене које су истовремено мајке и граде каријеру. Или матуранти: треба да учите за школу, спремате се за пријемни, спремате собу, идете на рођендан… Ако осећате да „немате довољно сати у дану”, вероватно имате конфликт улога.

Углед

Добро извршавање друштвене улоге доноси друштвени углед. Он зависи и од положаја који заузимамо, и од начина на који играмо своју улогу. Може се десити да директор има мањи углед од чистачице – ако она марљиво ради свој посао, а он не.

МОЋ

Моћ је способност да се постигне (добровољна) послушност. Основ моћи је виши положај у некој структури. Новак Ђоковић, због највишег положаја у структури тенисера, има велики утицај на младе спортисте, који ће га послушати ако препоручи неки начин исхране. Ако желимо да постанемо бодибилдери, слушаћемо тренера који има виши положај у структури физичке снаге.

Извори моћи могу бити материјални (новац, капитал, ресурси) и нематеријални (репутација, кредибилитет, добри односи, познанства, знање, искуство, вештине, харизма). Хана Арент и Талкот Парсонс сматрају да је моћ добра јер подразумева постојање заједничких вредности. Марксисти, пак, сматрају да је моћ увек лоша, јер моћник нужно искоришћава онога над ким има моћ.

ЕЛИТА

Реч елита долази од латинског eligere – изабрати, и означава изабране, оне на друштвеном врху. У социологији елита представља оне који заузимају највише положаје и имају моћ. Најчешће се говори о управљачкој, економској и културној елити.

Вилфредо Парето

Парето, оснивач теорије елите, сматрао је да се друштво дели на елиту и масу. У елити би требало да буду најспособнији у некој делатности. Економску елиту чине најбогатији; председник и министри чине управљачку; велики проналазачи научну; најбољи писци културну елиту.

То је идеал – у стварности у елиту често улазе и неспособни. Друштво је успешније када је у елити више способних него неспособних; иначе друштво запада у кризу.

Да би друштво опстало, елита мора да се мења. То може двa начина:

Обнављање елите – регрутовање најспособнијих из нижих слојева. Ако је то редовно, друштво је у равнотежи.
Кружење елите – ако способни „одоздо” не могу да уђу у елиту, они руше постојећа правила и заузимају елитне положаје. То се дешава у револуцијама.

Парето разликује две врсте елита: „лисице” (лукавство, манипулација, плурализам) и „лавове” (сила, јединство, дисциплина). Политичке елите су комбинација ова два типа.

Гаетано Моска

Моска сматра да у сваком друштву постоје две класе: она која влада и она над којом се влада. Владајућу назива политичком класом. Она је увек у мањини јер је организована, док већина није. Моћ политичке класе не заснива се само на сили, већ и на добровољном пристанку масе.

Тај пристанак обезбеђује се политичком формулом – идеолошком причом у коју народ верује. Друштво напредује док елита успешно производи политичку формулу и док је отворена за талентоване. У супротном долази до кризе.

Кристофер Лаш

У својој књизи Побуна елите и издаја демократије (1994) Лаш дели елите на старе (националне) и нове (глобалне). Моћ старих углавном долази од власништва над производном имовином ( економска) и управљања државом (управљачка). Моћ нове долази од манипулације информацијама и професионалне експертизе.

Нову елиту чине људи који се баве занимањима као што су: банкари, консултанти, посредници, финансијери, директори рекламних агенција, уметнички директори, новинари… Завршили су најбоље факултете космополитске по свом саставу професора и студената. Они се запошљавају у предузyћима и установама које послују изван граница држааве. То су људи који живе у свету апстрактних симбола.
Природа њиховог посла одваја их од стварности, опипљивих ствари, материјалности. Изгубили су поштовање према поштеном мануелном раду. Удаљени су од физичке стране живота, а то покушавају да надокнаде гладовањем, и напорним вежбањем. Немају искуства у прављењу било чега трајног или садржајног. Живе у симулираном свету апстракције, у хиперреалности која је одвојена од опипљиве, непосредне стварности.
Станују у ексклузивним квартовима који су као усамљене тврђаве окружене домаћим становништвом. Иако управљају националним државама, њихов начин школовања, рада, становања изолује их од домаћег становништва.
Лаш критикује и идеолошко вођство ове нове елите. Они своју идеологију представљају као науку, тј.као неупитну истину којој подучава студенте.- будуће припаднике исте те елите. Средиште те идеологије заснива се на идеји да је целокупна досадашња историја била заснована на мизогинији, расизму, сексизму, национализму хомофобији и да је задатак друш.науке да сва та најстрашнија зла искорени. Усмеравање пажње на та питања за Лаша значи запостављање оних стварних горућих питања попут повећања неједнакости, безграничне обести богатих, и чамотиње сиромашних, распада породица, смањења опште културе, пропаганде бестидности, разврата и неограниченог личног задовољства. Све је то у позадини. Главно занимање јесу статусни проблеми више средње класе из које долази та нова елита. Елита говори о себи и прича само о себи.
Лаш их критикује јер је елита све више изолована од остатка света. Нису на страни сопственог народа него на страни глобалних економских и политичких сила. Kритикује елиту САД-а. Њихове везе с интернационалном културом рада и разоноде, бизнисом, зарадом..чни многе од њих равнодушним према судбини САД. Исто важи и за Европу. Европа којом се управља из Брисела све мање је подложна надзору грађана. Kаже Лаш да ће међународни језик новца говорити гласније од локалних дијалеката.

И заиста, ако нам је тешко да контролишемо власт једне државе, колико ће тек тешко бити контролисати елиту на глобалном нивоу. Уколико демократија на глобалном нивоу не успе, изгубићемо националну демократију а добити глобалну арогантну неодговорну олигархију.