ЕКОНОМСКИ АСПЕКТИ ДРУШТВА
Реч економија настала је од грчких речи оикос –домаћинство и номос – закони, па у изворном значењу гласи “закони управљања домаћинством“. Економија је саставни део друштва. Људи свакодневно доносе економске одлуке. Према једној од дефиниција економија је наука о томе како појединци (домаћинства, предузећа, друштва) користе ограничене ресурсе да би задовољили потребе које су неограничене.
Ресурси су оскудни. Да нису не би било потребе за економијом, јер би свега било у неограничени количинама – просто би узимали шта нам је потребно. Живели би у условима неограничене потрошње – будућност би била осигурана. То је наравно немогуће. Чак и у најразвијенијим земљама многи живе на ивици егзистенције а нико није 100% сигуран.
Пошто су потребе неограничене морамо бити ефикасни. Не можемо имати све. Морамо правити изборе. И то је оно чиме се економија бави-како доносимо економске одлуке. Избор подразумева постојање опортунитетног трошка, тј.трошка пропуштене прилике. Tрошак једног добра представља оно чега смо се одрекли да бисмо то добро себи приуштили.
*Ако посматрамо на нивоу државе, ресурси су фактори производње.
– природни извори: земљиште, реке, шуме, рудна богатства..
– Хумани капитал, тј. људски рад. Овде су важни: време утрошено на рад али и старосна и квалификациона структура.
– Kапитал – трајна добра произведена да би се производила друга добра- фабрике, машине, камиони, теретни бродови..
Ресурсе користимо и комбинујемо да бисмо производили робу и услуге да би задовољили потребе.
НОВАЦ
У економском смислу новац је средство размене односно роба која се може разменити за било коју другу робу. Улога новца у савременом друштву далеко превазилази његов економски аспект. Новац је данас у средишту живота- на основу новца доносимо све најважније одлуке у животу. Новац је покретач, мотивација и основни циљ великог дела модерног друштва. То је једна од главних мана капитализма-чињаница да је новац уместо средства постао циљ.
Новац наравно није увек постојао. У почетку је постојала само размена– трампа. Мењали би јагње за жито. Са повећањем броја добара размена се компликује, јер да би до ње дошло неопходно је да постоји двострука подударност жеља због чега је тешко наћи партнера у трговини.
Временом се дошло до тога да је одређена врста робе постала замена за све друге робе (робни новац). На пример шкољке, со, жито… Као најпрактичнија роба за ову улогу показали су се метали, најпре бакар, а затим злато и сребро. Када су владари почели да у метале урезују своје жигове као гаранцију квалитета и тежине настао је ковани новац.
Папирни новац настао је у средњем веку, када су потврде (банкноте) које су банкари издавали људима који су им поверавали ковани новац на чување постале средство плаћања.
Папирни новац је током дугог времена имао покриће у злату (није смело да буде више папирног новца од количине злата у трезорима). На тај начин постојало је поверење у новац тј.систем јер држава не може неограничено да штампа новац. Ризик од инфлације је много мањи. Негативне стране: теже се излази из кризе, већа је незапосленост, јер држава не може много да уради и неправедну предност имају земље које су природно богатије златом. Пошто је трговина порасла, златни стандард је напуштен – јер нема довољно резерви злата. ВБ И САД су напустиле златни стандард 30 тих година .
Након 2 светског рата направљен је договор да све валуте буду везане за долар, а долар за злато. Све државе које су имале доларе могле су да их мењају за злато. Проблем је настао јер је било више долара него злата. Неке државе су мењале своје доларе за злато јер су изгубиле поверење и на крају је Ниxон забранио замену и златни стандард је напуштен 1971. Инфлација је порасла.
Валуте су изгубиле материјално покриће, а банке практично могу да издају новац у неограниченим количинама.
Уколико је укупна количина новца већа од укупне вредности робе у некој земљи јавља се инфлација и повећање цена робе. Супротна појава од инфлације је дефлација. Даљим развојем привреде и обима размене појављују се чекови и електронски новац.
Одличан видео о новцу и његовој вредности.
ТРЖИШТЕ
Тржиште чине сви односи понуде и тражње који се успостављају ради размене роба и услуга у одређено време и на одређеном месту. Понуда је количина одређене робе која се у одређено време, на одређеном месту и по одређеној цени нуди купцима. Тражња је одређена количина новца којом се купује одређена врста робе.
ЕКОНОМСКИ СИСТЕМИ
Најважнија питања у економији су:
• Шта ће се производити и у којим количинама?
• Kако ће се роба производити? Kо, којим ресурсима..
• За кога ће се производити? Kако ће се расподелити друштвени производ. Да ли равномерно или ће радник на пумпи имати мање новца од директора..
Постоје два основна типа економских система у савременом свету који на различите начине одговарају на ова питања.
ТРЖИШНИ СИСТЕМ
У тржишном систему су одлуке о питањима која су постављена – производ децентрализованог одлучивања. Економске одлуке о томе шта ће се производити, у којој количини, колика ће бити цена… независно доносе милиони економских учесника. Како? Приватници уочавају потребе, и производе она добра и услуге за које верују да ће донети профит. Потрошачи одлучују о томе шта ће бити најтраженије. Свака роба има своју цену, а цена се формира на основу понуде и тражње.
ПРИВАТНО ВЛАСНИШТВО НАД СРЕДСТВИМА ЗА ПРОИЗВОДЊУ: Људи могу да поседују, фабрике, земљиште, природна богатства.
ЛИЧНА ДОБИТ / ПРОФИТ је основни мотив економских активности.
КОНКУРЕНЦИЈА : тржиште одређује колика је успешност појединца и одговара на питање шта ће се и колико производити.
ПРЕДНОСТИ И МАНЕ
Добре стране: већа слобода, изобиље производа и услуга који су прилагођени најразличитијим захтевима, већи економски раст (јер људи због профита имају већу мотивацију да раде и буду иновативни)…
Лоше стране: експлоатација и отуђење људи, човек постаје роба, роба постаје све па и природни ресурси, подстиче се претерани конзумеризам, стварају се велике неједнакости…
ЦЕНТРАЛНО ПЛАНСКИ СИСТЕМ
У централно планском систему већину одлука од значаја за економски живот доноси држава; држава је власник највећег дела средстава за производњу и она управља већином предузећа; на овај начин су биле организоване привреде бивших социјалистичких земаља. Економско понашање одређено је одлукама централне власти: шта се производи у којим количинама и како ће се расподелити. Потребно је имати јако пуно информација да би се донеле тако сложене одлуке. Ту мора да се уклопи и стање радне снаге, (да ли постоје кадрови) укус потрошача, трендови, развој технологије. Цене су такође одређене централно. До деведесетих је трећина светске популације живела у оваквим економијама, данас Куба и Северна Кореја.
КОЛЕКТИВНО ВЛАСНИШТВО НАД СРЕДСТВИМА ЗА ПРОИЗВОДЊУ држава одлучује о коришћењу свих производних ресурса.
ПОСТИЗАЊЕ ЦИЉЕВА КОЈЕ ПОСТАВЉА ДРЖАВА је основни мотив економских активности. Предузетнички дух је похлепа појединца.
ДРЖАВНА КОНТРОЛА ЕКОНОМСКИХ ТОКОВА – држава одлучује о томе колико ће се чега производити и на који начин.
ПРЕДНОСТИ И МАНЕ
Добре стране: једнакост међу људима, цене које су свима доступне, сви раде за заједнично добро…
Лоше стране: економска стагнација (нема мотивације да се више ради јер предузетништво се не подстиче), нема изобиља производа и услуга.
Тржишна привреда у најчистијем облику никада није постојала јер се држава увек мешала у привреду. Све до тридесетих година XX века владало је мишљење да држава не треба да се меша у привредни живот и да ће све неравнотеже разрешити свемоћна невидљива рука тржишта. Са појавом Велике светске економске кризе 1929-33. постало је јасно да је интервенција државе неопходна јер постоје одређене имперфектности тржишта које оно само не може да превазиђе. Због тога је данас у светским привредама најприсутнији облик организације привреде који је негде између два основна облика. То је мешовита привреда, облик организације привреде код кога тржиште има доминантну улогу, али уз одређени степен државне интервенције. Од привреде до привреде се разликује мера у којој се држава меша у привредни живот