КУЛТУРА

Култура је заснована на човековој способности симболизације и духовног стваралаштва. Специфична је за људе и одваја их од осталих облика живота. Човек је једино створење које пстанак своје врсте не заснива на инстинктима него управо на култури. Зато се каже да је култура “друга човекова природа”.
Културу можемо одредити на више различитих начина.  Мноштво дефиниција које постоји може се свести на три нивоа општости.

1. У најширем смислу култура је све оно што није природа, све што је човек створио, све што је научено а не биолошки наслеђено. Дели се на материјалну (све сворено људском руком, оруђе, оружје, машине, грађевине…) и нематеријалну (језик, идеје, вредности, стилови, обичаји, навије…).

2. Мало конкретније, култура се односи на одлике начина живота једне заједнице, најчешће једног народа, по којима се он разликује од других народа. На пример одлике јапанске или немачке културе.  То су њихови обичаји, вредности, језик, погледи на свет..који их чине специфичним. У овом облику културом се баве антропологија и етнологија. 

3. У најужем значењу култура означава процесе и производе човекове стваралачке активности у разним областима духа. Мисли се на разне врсте уметности, али и филозофију и науку. То је хуманистичко значење културе. 

Цивилизација 

Термин цивилизација се јавља у 18.веку. То је период развоја науке, филозофије, слободног грађанства, смањења утицаја црквених догми, период револуција и географских открића.  Настаје свест о томе да целе епохе имају сопственик лик и специфични садржај у односу на друге епохе. Такође, човек је схватио да и у тадашњем тренутку постоје различите културе  на различитим крајевима света. 

Према периодизацији коју нуди Морган Луис, цивилизација је трећа и последња етапа у развоју људског друштва која долази након дивљаштва и варварства. Настаје онда када човек почиње да користи метално оруђе и оружје и да се служи фонетским алфабетом. То је моменат стварања државе. 

Према неким схватањима цивилизација се одређује и као висок степен развоја производње и расподеле материјалних добара и потреба људи. Та материјална добра се односе на исхрану, становање, одевање, рад, рекреацију…

Постоји још један разлог настанка појма цивилизација, а то је идеолошки разлог везан за праксу колонијализма. Захваљујући технолошкој а онда и војној надмоћи, Европљани су кренули у колонијално освајање нових простора које су настањивали “примитивни” народи. Европљани су смарали да они као “цивилизовани” имају право и дужност да “цивилизују нецивилизоване”. 

ВРСТЕ КУЛТУРЕ

НАРОДНА КУЛТУРА

Народна култура је култура “обичног народа”, посебно карактеристична за прединдустријска друштва. Она је прилагођена сеоском начину живота. Прилагођена је природним ритмовима у складу са којим они живе- одређене песме игре се изводе лети, неке друге зими, кад се сеје кад се жање, кад је суша… Народна култура је део ритуала, светковина..
Настаје спонтано и долази из народа. Ствараоци су уједно и публика. Она се спонтано преноси и на различитим местима добија другачије верзије. Тако има случајева да за исту песму многи тврде да је баш њихова изворна.

ПОПУЛАРНА КУЛТУРА

Популарна и масовна култура су слични појмови. Односи се на углавном исте садржаје али је разлика у ставу који се према тим садржајима заузима.  Термин масовна култура подразумева негативну конотацију, а популарна неутралну. Популарна култура такође је намењена мноштву људи и главни циљ је да буде прихваћена али теоретичари популарне културе  (тј.они који је тако називају) не сматрају да она има негативну конотацију. У свом основном значењу популарна култура представља културне производе које прихвата велики број људи, без претензија ка вишим културним вредностима, али их не искључујући. Овде се инсистира на томе да публика није пасивна маса него свесно бира шта јој се допада. У једну исту серију коју гледа велики број људи, сваки гладалац унеће нека своја значења. Како ћемо протумачити неки културни садржај (стрип, филм, књигу,песму) коју поуку ћемо извући – не може се предвидети, програмирати или наредити. Произвођач може да се труди да изазове неку емоцију или реакцију, али питање је да ли ће у томе успети. 

КИЧ И ШУНД

Kич је производ масовне културе. Од почетка био је намењен новој класи радника који долазе са села и не могу да донесу своју уметност нити разумеју високу јер су необразовани. Лак је за конзумирање, не захтева нимало духовног или интелектуалног напора и д допадљив је чулима. То је уметност коју ће необразовани и уморни радник лако конзумирати након напорног радног дана.
Kич жели да се допадне, он се намеће користећи упадљиве боје, сладуњаве мелодије, користи чулне стимулансе и делује на нижа задовољства и осећаје.
Побуђује привидна површна осећања, изазива тренутни смех, задовољство, или тугу- али се врло брзо заборавља.

Некад је реч о фалсификовању уметничких дела, односно њихово постављање на предмете свакодневне намене. На пример Ван Гог на шољи, магнету или четкица за зубе која свира класичну музику. Може имати и позитивну функцију јер приближава уметност обичном човеку.

Kич постоји захваљујући онима који га конзумирају као и онима који га стварају. У ситуацији у којој култура постаје масовна, кич се пробија из сфере уметничког у животну свакодневицу. Тако се кич докопава магазина и новина и ту живи у популарним и упрошћеним приказима научних теорија. На гробљима он опстаје у баналним и претерано патетичним новокомпонованим епитафима, али и у некрополама већим од стамбених кућа.

На одређени начин, кич преко упрошћавања компликованих ствари служи њиховој популаризацији и на тај начин доприноси демократизацији културе уопште.

Кич можемо срести и у религији, аритектури, на гробљима…

Шунд је онај део кича који се односи на књижевност. То су љубавни романи, или текстови турбо фолк песама…

РАЗЛИKЕ ИЗМЕЂУ УМЕТНИЧKОГ ДЕЛА И KИЧА
Уметничко дело је аутентично, продуховљено, последица је непоновљиве активности, једно уметничко дело ствара нови и непоновљиви стил. И такво уметничко дело тражи примаоца који је на нивоу личности а не конформисте. Kич је неаутентичан, сентименталан, вулгаран, пролазна и потрошна роба. Kич се држи стереотипа и конвенција. Он задовољава најбаналније сензације неиндивидуализоване публике. Направљен за човека који се сав предао најбаналнијем уживању

СТИЛОВИ ЖИВОТА

Стил живота је образац понашања у области потрошње, међуљудске интеракције и личног изражавања којима се задовољавају људске потребе у различитим доменима свакодневице. (уређење стана, слободно време, исхрана..)
Предмодерне заједнице су имале устаљен начин живота, док је стил живота карактеристика модерности. Да би стилови живота постојали друштво мора бити довољно развијено, модернизовано. Подразумева се могућност избора.

Од чега зависи наш стил живота? Још крајем 19. века су се људи бавили овом темом. Торстен Веблен тада уводи термин УПАДЉИВА потрошња где описује појаву да људи купују само да би њихова потрошња била примећена, а не зато што им је нешто потребно.
Неки теоретичари сматрају да наш стил живота зависи од класне припадности. Одређен је не само материјалном ограниченошћу већ оним што је уобичајено у нашој класи. Бурдије је урадио истраживање на ову тему седамдесетих година двадесетог века. Он је желео да докаже да неједнакости у модерном друштву нису нестале него су промениле облик. Немамо више сталеже као у средњем веку али имамо различите стилове живота. Радио је истраживање где је испитивао исхрану, облачење, бригу о телу, шминку, фризуру, представу о лепоти, музику, спорт, начин говора и телесно држање и на основу тога закључио да у Француској постоје 3 типа стила живота који се поклапају са 3 класе. Виша средња и народска. Бурдије сматра да материјално ограничење није довољно објашњење за различите изборе, јер, када располажу са истом количином новца, људи праве различите изборе. Ако праве вечеру купиће другачије намирнице и другачије ће их припремити. И када их питамо зашто баш то, рећи ће да је то по њиховом укусу.
Укус је лични став о томе шта је лепо, пријатно, вредно..и усмерава нас да волимо неке редмете и активности. Према Бурдијеу укус у великој мери има социјално порекло.
Kритикује и високу културу, јер она оправдава неједнакости. Наводно припада целом човечанству а у реалности доступна је само онима који је могу разумети, дакле вишим слојевима, јер они имају прилике од малих ногу да стичу умеће о потрошњи високе уметности. Музика, књижевност, ликовна уметност..на све се то навикава од малих ногу. Љубав према уметности није никаква лична особина већ социолошка чињеница.

ХЕРБЕРТ МАРКУЗЕ- ЧОВЕК ЈЕДНЕ ДИМЕНЗИЈЕ (1964.)

Током двадесетог века постало је јасно да се Марксова предвиђања о томе како ће радничка класа да поведе револуцију неће обистинити. Маркузе је покушао да утврди шта се то десило. Он закључује да је капитализам некако успео да интегрише радничку класу: уместо да буду покретачи промене- прихватили су идеје и идеале естаблишмента. Себе не доживљавају као класу или групу већ су постали индивидуе (у капиталистичком друштву које подстиче индивидуализам) И на тај начин, што су напустили тај осећај колективитета, изгубили су могућност да се боре за своја права.

Напустивши феудализам, људи су се ослободили феудалаца и добили могућност да раде где желе. Иако су имали ту слободу, већина је ипак радила екстремно тешко за веома ниску плату. Због развоја технологије у двадесетом веку више као не морамо да мислимо на егзистенцију (много је мање апсолутно сиромашних!) и имамо слободу да бирамо како ћемо да живимо. Међутим Маркузе тврди да не’-слобода и даље егзистира. Људима се манипулише и то тако да они тога нису свесни јер су интернализовали правила вредности и идеале система. Човек који је иначе вишедимензионално биће, способно за  развијање различитих способности, апстрактног и критичког размишљања – свео се на само једну димензију, коју чине конформизам и конзумеризам.

Систем креира такозване лажне потребе, и путем њих манипулише. Убеђујући људе путем масовне културе да имају неке потребе и да постоји начин да се оне задовоље. Оне су вештачки створене- путем медија који нас бомбардују тиме да морамо да купимо нешто, отпутујемо негде, на одређени  начин проводимо слободно време, пратимо живот познатих личности, купујемо оно што они купују, имамо ставове које они имају… И шаље нам се порука да ако то урадимо или тамо одемо, бићемо срећни. Почињемо да верујемо да су те лажне потребе- праве, а основна разлика између правих и лажних потреба је у томе што је лажне немогуће задовољити, Маркузе каже да се људи препознају у својим аутомобилима, луксузним становима, намештају, летовањима у луксузним хотелима.. Све је лично и индивидуално, односно личне потребе су оно што је важно. Друштвене потребе као што је сигурност посла, пристојна плата и животни стандард…пребачени су на индивидуалне потребе да се нађе посао како би се препустили конзумеризму. Ако је неко лоше плаћен то ће доживети као лични проблем и послодавац ће га позвати на разговор да се договоре…нема осећаја да припадамо некој групи према којој се поступа неправедно и која треба заједнички да се бори за своје интересе. Нема више изгледа за револуцију  о каквој је говорио Маркс.

Маркузе мало песимистично каже да смо ухваћени у један балон система из којег нема излаза..јер је из система немогуће побећи данас. Раније је постојала могућност одступнице односно одвајања од система кроз класичну уметност, књижевност, сликарство, оперу, позориште …рефлектовале су се тешкоће кроз које људска душа пролази у суочавању са реалношћу.

Већ шездесетих година (када Маркузе и пише) је друштво постало толико плурализовано да је могло да обухвати свакога и сваки начин живота. И свака патња кроз коју евентуално нека људска душа пролази посматра се као проблем који може да се реши. Уметност је изгубила своју могућност да подстиче на побуну јер је и сама постала део масовних медија. Књиге и уопште приче о људима који не желе да буду конформисти више нису позив на револуцију већ „модерни класици“ које човек мора да прочита у оквиру програма самопомоћи. (класичан пример књига Калуђер који је продао свој Ферари). Авангадра или битничари сада забављају људе а не утичу на њихову савест. Култура више нема никакву моћ наспрам система. Нема више никакве алтернативе.