Демографија
ОСНОВНИ ПОЈМОВИ
Друштво је апстрактни појам који обухвата друштвене односе, систем и структуру институција, систем вредности, породицу, културу, друштвене групе и заједнице. Насупрот томе становништво је појам који се односи на скуп појединаца ( становника ) који живе на одређеном простору у одређеном времену и имају одређене особине. Социологија проучава друштво, а демографија проучава становништво. Демографија је, дакле, наука о становништву. Предмет демографије су процеси природног (наталитет, морталитет) и механичког кретања становништва ( миграције ) као и структуре ( особине ) становништва.
Oсновни извор демографских сазнања је попис – то су велика детаљна истраживања становништва које спроводи држава ( статистички заводи ) на целокупној својој територији сваких 10 година и то почетком декаде. Тим путем се прикупљају систематске информације о величини и особинама ( структурама ) становништва, домаћинства и становања, привредним активностима, насељима и слично.
Други важни извор информација о становништву је демографска ( витална ) статистика коју такође прикупљају и објављају статистички заводи али на годишњем нивоу. У њима су садржани подаци о демографским процесима: рађању, умирању, склапању брака и разводу, миграцијама ( унутрашњим ).
Природно кретање становништва
– Наталитет означава број рођених.
– Фертилитет је просечан број деце по жени у репродуктивном периоду.
– Морталитет је негативна компонента кретања становништва. То је број умрлих лица.
Њихова разлика (наталитета и морталитета) чини природни прираштај становништва.
..Механичко кретање становништва
Миграције или механичко кретање становништва односи се на просторну покретљивост. Људи се обично селе у потрази за бољим животним условима – то су економске миграције. Одлив мозгова је емиграција радно способних, високообразованих појединаца у потрази за боље плаћеним или послом под бољим условима, што узрокује да места из којих одлазе губе ове квалификоване људе, односно „мозгове“. Одлив мозгова карактеристичан је за земље у развоју.Поред њих постоје и присилне миграције услед друштвених конфликта и ратова (избеглице, интерно насељена лица и сл.) или природних катастрофа. Имиграције и
емиграције.
Особине становништва
Особине становништва су дистрибуције становништва према различитим појединачним обележјима: биолошким ( старосно-полна структура ), друштвено економским ( брачна структура, структура по занимању, по запослености… ) или културним ( етничка, према образовању, религији). Основна демографска структура је старосно-полна која је у основи свих осталих структура и битно утиче на њихов изглед.
ДЕМОГРАФИЈА СРБИЈЕ
У Србији тренутно живи мање од 7 милиона становника. Природни прираштај је негативан: Број умрлих је већ двадесетак година стално преко 100.000 док је број рођених нешто испод 65.000. Демографски пад се наставља и Србија сваке године губи око између 35 и 40.000 становника(не узимајући у обзир миграције). Брачни парови у просеку имају 1,48 деце, а Србији је потребан просек од 2,1 детета по брачном пару само да би се одржала проста репродукција, односно да се остане на садашњем нивоу.
Ти проблеми су вишедеценијски, јер негативни природни прираштај у Војовдини траје од 1989. године. Београд је једини регион у Србији који бележи пораст броја становника, али само захваљујући досељавању, јер ниједна београдска општина нема позитиван природни прираштај. Србија губи становнике и по основу механичког кретања, основу емиграције. То није лако измерити, али једно истраживање показује да приближно губимо око 25 до 27 хиљада и ако то додамо на оних 40.000 природно негативног кретања становништва, онда долазимо до тога да је око 70.000 мање укупно по овим основима.
Србија у 21. веку, према свим критеријумима, спада у групу демографски најстаријих земаља Европе и света. Почетком 2020. године чак 21 одсто становника било је из групе старијих од 65 године, а тек 14,3 процента млађих од 15 година, док је просечна старост достигла рекордну вредност од 43,4 године.
У Републици Србији, у периоду јануар – децембар 2021. године, број живорођених је износио 62062. У односу на исти период претходне године, када је број живорођених износио 61693, бележи се раст од 369 односно за 0,6%.
Број умрлих у Републици Србији у периоду јануар – децембар 2021. године износио је 135901 и, у односу на исти период претходне године, када је број умрлих био 114954, бележи се раст од 20947 или за 18,2%
Просечна старост становништва у Србији сада је око 43 године, а очекивано трајање живота је 73 године за мушкарце и 78 година за жене, док су особе изнад 65 година живота најбрже растућа категорија становништва. Процес демографског старења становништва манифестује се ниским и стално опадајућим учешћем младих, као и високим и континуирано растућим уделом старих у укупном становништву. У 2020. години удео лица старих 65 и више година износио је 21,1 одсто, а млађих од 15 година 14,3 одсто.
ПОРАСТ СТАНОВНИШТВА
Популација света расла је прво полако а потом убрзано.
До 8000. године пре нове ере, било је 10 милиона становника, колико и у једном већем граду данас.
На почетку нове ере, било је 250 милиона становника, као данас у Индонезији.
Прва милијадра достигнута је 1804. године. Индустријска револуција довела је до велике промене. Већи број деце је преживљавао.
1930.достигнута је друга милијарда
1960. трећа
1974. четврта милијарда.
1987. пета милијарда
1999. шеста милијара
2011. седма милијарда
Када посматрамо како се креће број становника, чини се да ће наставити да расте. Међутим неће- жене рађају све мање деце (смањује се фертилитет).
Предвиђа се да ће се пораст успорити у другој половини 21.века. Предвиђа се да ће 2100.на свету бити 11 милијарди становника.
Да ли нас има превише?
Када бисмо скупили све људе (7,3 милијарде) на свету на једно место, стали би у ову коцку. Проблем са светском популацијом не лежи у томе што нема довољно хране или других ресурса, већ у томе што број становника не расте равномерно. Повећава се популација сиромашних делова планете који немају приступ ресурсима. Становништво богатих земаља стагнира или се смањује, али зато оно троши огромне количине природних ресурса.
ДЕМОГРАФСКА ТРАНЗИЦИЈА
Демографска транзиција описује популационе промене током времена. Настао је на запажањима започетим 1929. од стране америчког демографа Ворена Томпсона је посматрао промене, или прелаз стопа наталитета и морталитета у индустријализованим друштвима у протеклих 200 година или више.
ФАЗЕ ДЕМОГРАФСКЕ ТРАНЗИЦИЈЕ
У фази 1, код прединдустријских друштава, и стопе наталитета и стопе морталитета су високе и брзо осцилирају зависно од природних фактора, као што су суша и болести, што све ствара релативно стабилну и младу популацију.
У фази 2, код земаља у развоју стопе морталитета опадају .
Прво, побољшањем исхране која је последица већих приноса у пољопривредној производњи, и која је смањила смртност од глади.
Друго, значајни напреци направљени у јавном здрављу који су редуковали морталитет, посебно код беба и мале деце. Заправо то и нису сами медицински препарати, колико побољшања у водоснабдевању, увођењу канализације, лична хигијена која је последица растућег знања о узроцима појединих болести. Заправо, вероватно најважнији фактор је растућа писменост жена повезана са јавним здрављем и едукационим програмима у касном 19. веку и раном 20. века. У земљама у развоју приступ контрацепцији да би се спречила СИДА, вакцинација, и присуство антибиотика су такође значајни фактори.
У фази 3 стопа наталитета опада захваљујући коришћењу контрацепције, урбанизацији, порасту статуса и образовања жена, и осталих друштвених промена. Популациони раст почиње тада да се смањује.
Током фазе 4 и стопе наталитета и стопе морталитета су ниске. Стопе наталитета чак могу опасти и испод нивоа за просту замену становништва као што се десило у Италији, Шпанији и Јапану, што доводи до депопулације, што је претња за многе индустријске гране које послују на основу популационог раста. Стопе морталитета могу остати константно ниске или чак мало порасти због пораста обољења узрокованих ниским нивоом вежбања и великом гојазношћу као и старењем становништва у развијеним земљама.
Већина развијених земаља је већ у фази 4 овог модела, док је већина земаља у развоју у фази 2 или фази 3, али више нема држава које су у фази 1.
ПОПУЛАЦИОНА ПОЛИТИКА
Популациона политика је низ конкретних мера, акција и програма које држава уводи ради усмеравања демографских промена ка жељеном циљу. Ове активности су увек део укупне државне политике и тесно су повезане са економским, социјалним, стамбеним и другим мерама влада и поједних министарстава. Циљ је постизање оптималног становништва које може бити одређено нумерички или квалитативно. Ако је одређено нумерички, онда се достиже одређен број становника државе до неког времена. Ако је одређено квалитативно, ради се на развијању пожељних особина становништва, шири се високо образовање, развија се демократија и опште благостање.
Ове активности се обично усмеравају на наталитет, па се популациона политика дели на пронаталитетну која подстиче рађање и антинаталитетну које га ограничава.
Пронаталитетна популациона политика
Циљ пронаталитетне популационе политике јесте повећање броја становника, а спроводи се у развијеним државама, као што су на пример Шведска или Немачка.
Феномен недовољног рађања је процес који није успело да избегне ниједно развијено друштво.. Данас се велики број земаља суочава са рађањем деце испод нивоа потребног за замену генерација што је општи циљ одрживог демографског развоја. Ниво рађања потребан за замену генерација значи да број живорођених ( наталитет ) и број умрлих ( морталитет ) у дужем временском периоду треба да буде изједначен. Земље које имају проблем са недовољним рађањем деце теже да путем мера које прописује пронаталитетна популациона политика достигну и одрже једнак ниво наталитета и морталитета.
У основи феномена недовољног рађања налази се скуп утицаја различите природе, те је потребан читав комплекс мера да би се остварио општи циљ – једнак ниво наталитета и морталитета.
Мере које су успешне земље спровеле су системске, а не једнократне. За то су потребна велика средства у државном буџету. Неке од типичних мера пронаталитетне популационе политике јесу смањење економских цена подизања детета, усклађивање посла и родитељства, борба против неплодности, побољшавање квалитета образовања деце.
Због тога што ове мере углавном нису довољно ефикасне, многе развијене земље спроводе подстицајну али врло селективну имиграциону политику како би надокнадили мањак становника.
Антинаталитетна популациона политика
Рестриктивна или антинаталитетна популациона политика се спроводи у слабије развијеним земљама а циљ јој је спречавање даљег пораста броја становника. Mере се односе на ограничавање рађања на тај начин што се шири свест о контрацепији а понекад се спроводе и стерилизације жена (Индија). У Кини је до 2015.постојала политика једног детета која је оставила велике друштвене и емоционалне последице. Између осталог, настала је озбиљна диспропорција између мушког и женског становништва.
