Друштвена покретљивост је прелазак из једног слја у други, тј.проходност коју појединац има у свом кретању кроз различите слојеве.

Унутаргенерацијска покретљивост подразумева промену слојног положаја једног човека у току живота. На пример данас радимо на шалтеру поште, а за десет година као директор.

Међугенерацијска покретљивост представља разлику између слојне припадности појединца и његових родитеља.  На пример родитељи су виши слој и власници су великих фирми, а деца раде као просветни радници.

Канали покретљивости

Који је најбољи начин долажења до виших слојева? Образовање- уколико завршимо школу која даје пружа корисне вештине- можемо напредовати.
Један од учесталих начина је брак-уколико смо из сиромашне породице а удамо или оженим неким ко је из вишег слоја.  Може и преко политичке партије тако што ћемо добити неку добру фју.
Данас је ситуација да путем интернета и друштвених мрежа, појединац  брзо може да се обогати- блогери који потичу из сасвим обичних породица, међутим то је ретко (изузетак а не правило), тешко одрживо и велики утицај има срећа.

У односу на то каква је покретљивост друштвени системи могу бити отворени и затворени.

• Касте старе Индије су пример најзатворенијих слојева. Постојале су 4 основне касте – свештеници (брамани), ратници (кшатрије), земљорадници, трговци (вајсије) и служитељи (шудре) Парије су били најнижи слој . Ма колико способни и надарени били нису могли прећи у другу касту. Припадност касти не зависи од нас већ од приписаних улога- на шта не можемо да утичемо. Овај систем заснован је на веровању, и живот по правилима свог слоја је морална и духовна дужност. Касте су дакле, правно одређени, доживотни и строго одвојени друштвени слојеви. Пропустљивост 0%.
• Сталежи -У феудализму je постојала подела на  сталеже. Сваки сталеж имао је своја права и обавезе који су били потпуно другачији. Сталежи су правно одређени слојеви које појединац у изузетним случајевима може да промени. Пропустљивост 2%.

Оба ова слоја се наслеђују и не могу да се мењају без обзира на наше способности. 
Како је овај систем опстајао?
Ови системи су опстајали на веровању да су такви осмишљени од стране бога или божанстава.

У индустријским друштвима 19.века укинути су сталешки односи, и сви су изједначени пред законом, дакле нема више правно одређених слојева.

Да ли то значи да су сад сви једнаки?

Успостављен је класни систем. Класе су слојеви који нису правно одређени већ местом у производњи. Слојна неједнакост и даље постоји само сада није правно одређена. Неједнакости су биле огромне, услови рада су потпуно неуређени, радници су радили по цео дан за накнаду која им је била довољна таман толио да преживе. Покретљивост је била 10 %Касније је била боља ситуација због бољих услова рада. Средином 20. века у многим земљама је успостављена држава благостања. То је политички концепт који подразумева да држава треба да обезбеди социјалну заштиту између осталог и бесплатно образовање. Дакле деца из свих слојева могла су да стекну факултетску диплому.  Сматрало се да тиме свако добија прилику да без обзира на порекло, напредује у складу са својим трудом и надареношћу. Сматрало се да ће такво друштво бити отворено, и јесте било – чак 25 % деце из једне класе могло се попети у следећу класу. У идеалном случају сви способни би требало да буду у горњем а мање способни у доњем слоју. Такво друштво назива се меритократија. Друштво у којем слојни положај појединца зависи од  његове способности и индивидуалних напора.И поред напретка у 20 веку је очигледно да има много неспособних у горњем а способних у доњим слојевима.

ШТО ЈЕ ВЕЋА НЕЈЕДНАКОСТ ПОКРЕТЉИВОСТ ЈЕ МАЊА.

У америчком систему велика је неједнакост, а покретљивост није велика. Велики фактор чине раса, и пореклоУ Скандинавији је мања неједнакост, и покретљивост је велика. Занимљива је чињеница да се поклапају земље које имају високу покретљивост са земљама које су најсрећније. У Југославији је после Другог светског рата била велика покретљивост (заједно са Шведском највећа у Европи!). После слома социјализма деведесетих година, према истраживањима Младена Лазића чак две трећине класе капиталиста (дакле богатих људи ) долазило је из редова оних који били руководиоци у време социјализма. То дакле значи да су свој политички капитал успели да претворе у економски.  Данас је у Србији прилично велика неједнакост, а слојеви се затварају, тј.проходност је мања.