Место и значај које елемнт има у некој целини – структури или систему- назива се функција. Задатак социолога је да утврди коју потребу или сврху задовољава неки елемент у структури или систему. 

Отворена и прикривена функција

Социолози најчешће разликују отворену (манифестну) и прикривену (латентну) функцију. Отворена функција је званично објашњење постојања неке институције или појаве, док је прикривена функција њено дубље, социолошко значење. Рецимо школа има отворену функцију да образује. Скривена функција која је социолошки значајнија јмогла би да буде социјализација, евентуално преношење идеологије и стварање послушних грађана. 

Социолошка анализа може да покаже и дисфункционалност, тј.чињеницу да су неке институције и односи у друштву изгубили ранију функцију или да су у сукобу са интересима целине. То се назива дисфункција.

Помоћу структурални-функционалне анализе социолози објашњавају појаве(институције) тако што уочавају функције које они имају у односу на целину (систем). 

Помоћу структуре и система можемо објаснити друштвене односе и појаве. Да ли је понашање појединца одређено различитим друштвеним структурама којима припадамо? 

У вези са овим питањем постоје два крајња  становишта. Прво је детерминизам, по коме су животи појединаца у највећој мери одређени структурана. Наша судбина зависи од породице у којој смо рођени, од њене класне или националне припадности, од друштвеног система у коме живимо, од окружења у којем се налазимо…

Друго становиште је друштвени индетерминизам. То је становиште да личне особине, мотивација, упорност, карактер одређују судбину појединца. Пример је обично Наполеон који је успео да захваљујући сопственом карактеру и способностима постане владар целе Француске а потом и Европе. Ми смо свој сопствени производ, ми смо производ сопствене воље и наше визије. Никакве структуре нису наши господари, већ обрнуто, ми обликујемо њих. 

Савремена социологија сматра да је истина негде на средини. Структуре утичу на нас али и ми својим понашањем утичемо на њих. 

Друштвена група је група људи који се налазе међусобно у односу. Није свака група људи друштвена група (рецимо људи који чекају аутобус нису друштвена група). Односи у групи се успостављају на основу заједничког порекла, класне припадности, етничке припадности, интересовања, занимања, деловања итд.

Друштвене групе су породица, брак, етничке заједнице (род, племе, нација), насеобине (село, град), верске заједнице, занимања, класе, слојеви, различита друштвена и политичка удружења. У зависности од тога какви су односи у друштвеној групи најчешће се друштвене групе деле на заједнице и друштва.

 Заједница је друштвена група у којој су односи чвршћи, приснији и трајнији. Чланови осећају блискост и зависност и деле заједничке вредности и културу. У заједнице спадају: породица, верске комуне, етничке заједнице, традиционално село.

Друштво или удружење  је друштвена група у којој су односи мање присни, променљиви, а чланови унутар те групе повезује заједнички интерес. У друштва спадају:  политичка удружења, град, предузећа, странке, организације. 

ОРГАНИЗАЦИЈЕ И ИНСТИТУЦИЈЕ

Организација је друштвена група у којој је чланство добровољно, а односе међу члановима прописују чланови. То су фирме, политичке странке.. Немачки социолог Роберт Михелс је рекао – Онај ко каже организација, каже олигархија, и ова реченица представља гвоздени закон олигархије. То значи да у свакој организацији, колико год она била демократска о правилу се увек издвоји мањи број људи који доноси одлуке и то често у сопственом интересу. Олигархија означава малу групу људи која влада у властитом интересу уместо у интересу својих чланова. Сматра се да постоје четири разлога због којих свака организација временом постане олигархија- 1) величина организације, 2) брзина доношења одлука , 3)сложеност задатка и 4) поверљивост података.

Институције су друштвене групе у којима чланство потврђује држава, а прописе између чланова такође доноси држава. То је школа, факултет, министарства…

Сматра се да у животу сваке институције постоје четири раздобља: 1) доба оснивања- држава уочи проблем или потребу у друштву и оснује институцију како би тај проблем решавала односно задовољила ту потребу 2) доба ефикасности – институција врло полетно и ефикасно ради и свакој ситуацији приступа индивидуално 3) доба рутине – нема више полета све се ради рутински стандардизовано и ефикасност се смањује 4) доба дисфункционалности- институција у потпуности престаје да буде ефикасна, онда се или гаси или реорганизује и поново враћа у фазу ефикасности.

Бирократија

Бирократије је посебан тип организације чији је циљ стандардизација у раду, ефикасност и рационализација. Термин је скован у 18.веку од француске речи biro– канцеларија и старогрчке kratos – владавина, што би требало да значи владавина канцеларијских чиновника. Бирократија данас има донекле негативну конотацију јер асоцира на претерано формализовано, скоро решавање захтева грађана, тајновитост и мистификацију у раду…

Према Веберу, бирократија има централно место у рационализацији друштвених односа јер се понаша у складу са рационално дефинисаним циљевима. Бирокатску организацију имају држава, црква, удружење, војска…
Одлике бирократије:
-специјализација – свако ради само један део посла
-хијерархија- вертикална подела надлежности
-писана правила која морају да се поштују
-стручност-положаји у хијерархији се стичу на основу знања што се потврђује дипломом
-безлични односи, одвојеност приватног и службеног живота
Вебер али и други су указивали на опасност раста бирократске моћи. Она може довести до дисфункција као што су отуђење, инерција, склоност ка олигархији. Уместо да служи људима бироктатија може да занемари тај свој циљ и слепо поштујући бирократска правила (“фали ти 1 папир!”) занемари потребе човека.