Оснивање социологије

Модерно друштво

    Наука о људском друштву настала је у оном истом процесу у којем је настао њен главни предмет истраживања- модерно друштво. 
Не постоји сагласност око тога у које време сместити почетак социологије и модерног друштва. 

Модерно друштво представља скуп карактеристичних особина, а не неку посебну етапу у развитку друштва. Почетак модерног друштва неки смештају у 16.век када је дошло да ширења трговине на велико и раста градова. Други сматрају да почиње у 18.веку са превлашћу рационалног мишљења кроз покрет просветитељства. Док трећи пресудан значај за модерно друштво придају индустријској револуцији, и политичким револуцијама с краја 18.и почетком 19.века.

У сваком случају елементи модерног друштва су међусобно повезани и утичу једни на друге: развој трговине, капитализам, урбанизација, развој индустрије, стварање националних држава, демографска транзиција, промене у брачним и породичним односима, секуларизација друштва.

ОГИСТ КОНТ (1798-1857)

Огист Конт био је математичар и филозоф. Сматра се једним од зачетника социологије. Он је смислио назив социологија у свом Курсу позитивне филозофије 1839 године, пре тога је називао социјална физика.  Био је зачетник и ватрени заговорник позитивизма. Задивљен и инспирисан природним наукама, сматрао је да социологија треба да буде попут физике. Фантастична открића из области физике и других природних наука мењала су свет. Kонт је веровао да исто тако може и социологија. Мислио је да се могу предвидети и избећи ратови и велике кризе. То би учинио тако што би створио морални консензус. Његов научни утицај међутим није био много велики, назив је највећи допринос.

Његов приступ био је функционалистички- сматрао је да се друштво састоји од елемената који су међусобно повезани и свака има своју функцију. На пример језик је лепак који спаја људе, религија служи да ствара морал и осећај смисла..
Задатак социологије је да спроводи научно утемељене реформе. Социологија би требало да буде мотор друштвеног прогреса.

ТРИ ФАЗЕ РАЗВОЈА ЉУДСКОГ ДУХА

Конт је социологију представио као науку која се појављује у последњој фази историјског развоја. 

  1. Теолошка фаза трајала је до ренесансе. У том периоду доминирао је религијски поглед на свет – догматски се веровало у свемоћ божје воље.  Схватање друштвених појава обележава веровање да на природу и друштво делује божанско провиђење. Тако и прва сазнања човека говоре о мистичном, теолошком настанку света и човека.
  2. Метафизичка- почиње критичко преиспитивање и појаве се тумаче као последице силе природе или духа (као универзална људска права).
  3. Позитивна- Појаве се тумаче науком. Сазнања се заснивају на искуственом опажању. 

Пошто се кроз развој људског духа смањује утицај религије, Конт је сматрао да ће он временом потпуно и да исчезне и да ће религија бити непотребна. Пошто је њена кохезивна функција ипак неопходна, Конт је осмислио нову религију, религију хуманитета, која би била заснована на науци и не би имала божанства.  

У следећем видеу можете сазнати више о Контовој религији заснованој на позитивизму. 

ХАРИЈЕТ МАРТИНО (1802-1876)

Харијет Мартино била је новинар, писац и друштвени теоретичар. Била је веома талентована и могла је да живи од свог писања, што је било веома ретко за жене у том периоду. Превела је Контов Курс позитивне филозофије- превод је био толико добар да га је Конт препоручивао својим пријатељима и студентима уместо оригинала. 

Написала је Друштво у Америци, дело засновано на двогодишњем пропутовању по Америци. Путовала је по целој земљи, посетила мале и велике градове као и различите институције, како би што боље проучила друштвене праксе у тој земљи. Поредила је вредности које америчко друштво пропагира (слобода, демократија..) са оним како се заправо живи. Писала је о родним улогама, положају жена и робова.  Сматрала је да друштво треба проучавати у свим његовим аспектима, укључујући и приватну сферу, брак, односе у породици, положај жена, криминал, самоубиства…
Скренула је пажњу социологије на “женску страну света” и тако прокрчила пут феминизму. 

ХЕРБЕРТ СПЕНСЕР (182о-1903)

Спенсер је био енглески филозоф и социолог. На његова дела велики утицај су имали Дарвин и Конт. Применио је теорију еволуције на друштво. Био је позитивиста с тим што је у неком смислу отишао и корак даље- сматрао је да у читавом постојању- од звезда до људског ума, морала, организма- делује један исти закон, а то је универзални закон еволуције.

Спенсер је сматрао да је друштво као организам, и  по истом принципу се развија: од једноставних до сложених форми. Све се развија од хомогене једноставности до сложене различитости интегрисаних делова. Као што човек настаје од ћелије до сложеног организма, исто тако и друштво. Оно се константно креће ка прогресу.

Према Дарвину главни механизам еволуције је природна селекција на основу степена прилагођености променама у природном окружењу. Спенсер је резимирао ову тезу и применио је на друштво изразом опстанак најприлагођенијих.

Настанак модерног друштва Спенсер објашњава примењујући универзални закон еволуције. Дефинисао је два основна типа друштвеног организма:

војни тип– једноставни друштвени организми: заједнице сродника задовољавају потребе преживљавања без контакта са другима заједницама. Постоји јасна хијерархија и строга дисциплина.

индустријски тип– ово је модерно друштво. Настаје кроз процес специјализације радних задатака. Јединство се постиже кроз добровољно преузете друштвене обавезе, а кроз принуду као у војном типу.

Спенсерове идеје често своде на социјалдарвинизам. Међутим за разлику од већине социјалдарвиниста, Спенсер је био против колонијалних освајања која су се оправдавала супериорношћу беле расе. Сматрао је да друштво треба да напредује (из војног у индустријски тип) кроз савршену равнотежу, а не насилном колонизацијом. 

ЕМИЛ ДИРКЕМ (1858-1917)

Емил Диркем сматра се утемељивачем социологије као акадамске дисциплине, пошто је он основао прво одељење за социологију у Европи 1887. Разлог зашто се то није десило је пре је тај што није био довољно јасно одређен предмет. Проучавањем друштвених промена бавиле су се и психологија, географија, биологија…Зато се Диркем залагао за то да социологија добије тачно одређен предмет којим ће се само она бавити. Зато је социологију одредио као науку о друштвеним чињеницама.

Дрштвене чињенице се препознају по томе што могу да изврше присилу на појединца, постоје независно од њега и по томе што су опште у неком друштву. Примери друштвених чињеница су: технологија, густина насељености, религија, право… Рецимо, религија постоји независно у односу на појединца, врши утицај на његову свест и одлуке и општа је појава јер утиче на велики број људи.

Као и Конт и Спенсер, Диркем се залагао за примену јединственог позитивног научног метода у истраживањима друштвених чињеница. У складу са тим сматрао је да:

  1. друштвене чињенице треба да проучавамо као ствари, а то значи да се морају мерити, класификовати и објашњавати објективно и вредносно неутрално.
  2. Друштвене чињенице треба објашњавати довођењем у везу са другим друштвеним чињеницама

Студија о самоубиству

    Ова методолошка начела је користио у својим истраживањима. Најпознатија је студија о самоубиству. Анализом самоубиства Диркем је показао како се та друштвена појава наизглед потпуно зависна од личног избора, може објаснити друштвеним факторима. Посматрањем статистичких података Диркем је дошао до закључка да су неке категорије становништва склоније самоубиствима од сругих. То га је навело на закључак да постоји нешто ван појединца што их наводи на тај чин. Анализом је закључио да стопа самоубиства зависи од два фактора односно две друштвене чињенице: друштвена односно интегрисаност и друштвена регулација. Ако су та два фактора на сувише ниском или сувише високом нивоу- повећава се стопа самоуниства. Издвојио је четири типа самоубиства:

    ЕГОИСТИЧНО САМОУБИСТВО (јавља се онда када је људи нису довољно интегрисани у друштво; средина или нема осећај да помогне или једноставно има дистанцу , а актер чина у својој одлучности сматра да је одузимање живота једини начин да се оконча патња)

    – АЛТРУИСТИЧKО САМОУБИСТВО (жртвовање за друге, нпр. камиказе; дешава се у оним срединама у којима друштво држи појединца зависним од целине)

    – АНОМИЧНО САМОУБИСТВО (последица друштвене дезинтеграције; наступа у кризама или благостањима, када се нарушава нормативна структура која резултира тескобом, резигнацијом, психозом, па људи не виде разлог за даље живљење)

    – ФАТАЛИСТИЧKО САМОУБИСТВО (услед крутих норми, нпр. у концентрационим логорима; дешава се када човек прихвати превише правила , па самоубиство види као једину могућу солуцију и решење проблема)

    ДРУШТВА МЕХАНИЧКЕ И ОРГАНСКЕ СОЛИДАРНОСТИ

    Као и Спенсер , и Диркем објашњава настанак модерног друштва. Он осветљава проблем историјске трансформације примитивних механичких друштава у модерна органска друштва. Оно што суштински разликује та два типа друштва јесте другачије порекло њихове солидарности, као споне која их повезује и држи на окупу. Kључни појам за разумевање тог проблема јесте друштвена подела рада. Припаднике друштава која карактерише механичка солидарност повезује чињеница да сви обављају исте послове (као сто су лов или сакупљање плодова). Другим речима, у примитивним друштвима људе на окупу држи неразвијена подела рада или, још боље речено, њено одсуство. За разлику од тога, у савременим друштвима, која одликује органска солидарност, јавља се развијена подела рада у којој све већи број људи обавља специјализоване послове (на пример, једни праве ци-пеле, други пеку хлеб, трећи подижу децу итд.)- Солидарност овде произилази из различитости; да би људска заједница функционисала и преживела, потребан је допринос већег броја људи.

    У малим, неиздиференцираним друствима, повезаним механичком солидарношћу, колективна свест утиче на свакога и од великог је значаја за заједницу.  Оне делују веома снажно, па ће људи вероватно поступати у складу с њима.

    У великим, издиференцираним друствима, повезаним органском солидарношћу, мање људи је под утицајем колективне свести. Kолективна свест није више толико важна и чини се да већини људи није много стало до ње.

    На пример, у примитивним друштвима која се заснивају на механичкој солидарности, људи сматрају да је вазно активно учествовати у великом броју племенских активности, укључујући ту и избор новог поглавице. Појединац који не би желео да учествује у племенским активностима био би обележен од стране колектива и остали чланови би га гледали попреко. Насупрот томе, у савременим друштвима повезаним органском солидарношћу, интересовање за такву политичку партиципацију (на пример, гласање за председника државе) није ни приблизно толико.

    КАРЛ МАРКС(1818-1883.)

    Карл Маркс био је немачки филозоф, револуционар, историчар и новинар. Критиковао је Конта јер је сматрао да његова позитивистичка социологија оправдава капитализам, против којег се он залагао. Његове идеје инспирисале су читаве генерације социолога. Маркс се сматра једним од најутицајнијих личности у историји човечанства. Иако је у  току живота био игнорисан од стране многих научника, након смрти његове идеје су прихваћене у социјалистичком покрету. Скоро половина света је у двадесетом веку живела је под режимима који су тврдили да су марксистички. То су углавном били тоталитарни системи и зато се његове идеје често данас одбацују као неизводљиве. Међутим, највећи допринос Маркса је његова критика капитализма која је и данас врло актуелна.

    Настанак модерног друштва

    Маркс је још у младости због своје револуционарне делатности протеран из Немачке, и већи део живота провео је у Лондону где је написао своје најзначајније дело Капитал. Енглеска је била најнапреднијa индустријска земља, и Маркс је могао да посматра велике друштвене промене на самом извору.  Био је фасциниран напретком технологије али и разочаран лошим условима у којима су радници живели и радили. Посматрао је милионе људи који су били везани за фабрике у којима су били експлоатисани.
    Сматрао је да је експлоатација увек постојала кроз историју само је мењала облик. Од робовласничког система, преко феудалног дошли смо до капиталистичког. Те промене система нису случајне већ се дешавају као последица развоја технологије (тј. развоја средстава за производњу). Када се средства за производњу развију до одређеног нивоа, стари односи постају препрека даљег развоја и морају се заменити. Индустријски начин рада захтева да радник буде слободан јер само тако може функционисати тржиште рада. Зато је феудализам морао бити укинут јер је у њему кмет био завистан од феудалца, односно није био слободан.

    Исто тако даљи развој технологије неминовно води до укидања капитализма и завођења комунизма.  Ипак да би дошло до укидања капитализма потребна је људска интервенција. Потребна је револуција, зато што они који су привилеговани у претходном систему, свим силама покушавају да тај систем одрже.

     

    КРИТИКА КАПИТАЛИЗМА

    Модерно друштво има две велике класе- буржоазију и пролетеријат.

    1. Буржоазија контролише средства за производњу (фабрике) има велике поседе и богата је.
    2. Пролетеријат  (радници) поседује веома мало, продаје свој рад али остаје сиромашан због експлоатације.

    • Власници веома слабо плаћају раднике, а узимају вишак вредности тј.стварају профит што Маркс сматра крађом.
    • Отуђење од рада: иако радник ствара целокупно друштвено богатство, оно му остаје недоступно. У процесу стварања, посебно у раном капитализму, радник је само један јефтинији део машине, само физички учесник. Његов  је духовни живот сведен на нулу. У таквом раду он не налази задовољство нити потврду својих способности.

    НОВАЦ: Kапитализам све људе тера да стављају економски интерес у средиште свог живота и постају неспособни за дубоке искрене односе између људи. Kапитализм нас тера да вреднујемо ствари које немају објективну вредност. Маркс је желео да се људи ослободе тих финансијских стега и да коначно могу да праве смислене здраве изборе у животу. Kарл Маркс о новцу пише: “Бог практичне потребе и користољубља – то је новац. Новац уништава све људске богове и преобраћа их у робу. Новац – то је општа, у самој себи конституисана вредност свих ствари. Он је стога лишио свет, људски свет, као и природу, њихове посебне вредности. Новац – то је од човека отуђена материја његовог рада и његовог бића, и то туђе биће господари њиме а он му се моли.” И даље: “Што за мене постоји помоћу новца, што ја могу платити, што новац може купити, то сам ја сам, поседник новца. Kолика је снага новца, толика је моја снага, својства новаца су моја – његовог поседника – својства и суштинске снаге. То што ја јесам и што могу није, дакле, никако одређено мојом индивидуалношћу. Ја сам ружан, али могу купити најлепшу жену. Дакле, ја нисам ружан, јер је деловање ружноће, њена одбојна снага уништена помоћу новца. Ја сам – према својој индивидуалности – хром, али ми новац прибавља двадесет и четири ноге; ја нисам хром, ја сам рђав, непоштен, несавестан, човек без духа, али је новац цењен, дакле цењен је и његов поседник… Ја, који помоћу новца могу узети све за чим чезне људско срце, не поседујем ли ја све људске моћи! Не претвара ли, дакле, мој новац све моје немоћи у њихову супротност?”

    Идеологија

    Зашто овај систем опстаје? Због идеологије.  Према марксу идеологија представља владајуће идеје једне епохе. То су искривљене слике свести искривљеног света, односно пристрасне заблуде владајуће класе, а све у циљу одржања постојећег поретка. Зато би потчињене класе требало да престану да пасивно прихватају оно што им се сервира као једина истина, и  да мењају искривљени свет. Треба да дође до општељудске еманципације.  Да би то било могуће радници (пролетери) морају развити колективну свест, тј.свест о томе да имају заједничке проблеме, интересе као и заједничког непријатеља.

    КОМУНИЗАМ

    Маркс је предвиђао да ће доћи до победе радничке класе која ће резултовати комунизмом. Није много детаља дао о комунизму али је то друштво где су сви једнаки. Заснива се на слободном удруживању произвођача и потрошача где се сви воде тиме да свако ради колико може, а узима колико му треба.

    МАКС ВЕБЕР (1864-1920.)

    Макс Вебер био је немачки правник, социолог, историчар, економиста. Сматра се једним од оснивача модерне социологије, јер се посебно залагао за оснивање социологије као засебне дисциплине.
    За разлику од осталих оснивача о којима је до сада било речи, Вебер није покушавао да нађе непромењиве законе постојања и мењања природе и друштва јединственим методом. Био је антипозитивиста, сматрао је да је циљ социологије да разуме друштвене појаве, а не да их објасни егзактним законима. Инсистирао је на томе да социолози у својим истраживањима морају тежити да буду неутрални – био је свестан тога да сви истраживањима приступају са неким сопственим вредностима, због чега су пристрасни.

    Друштвено делање

    Вебер је био номиналиста који је сматрао да је циљ социологије да разуме и тумачи друштвено делање  и уочи шта је узрок и последица. Друштвено делање је посебна врста људског понашања када појединац смисао своје радње доводи у везу са понашањем других.
    Вебер разликује 4 типа друштвеног делања:
    1. Циљно-рационално-појединац ради свог циља користи најефикаснија средства.
    2. Вредносно-рационално – то је тип друш.делања који почива на вери у неки етички, религијски или неки други вред.систем, независно од успеха, тј.остваривање циљева и без обзира на могуће последице
    3. Традиционално- понашање у складу са устаљеним навикама које не преиспитујемо. На пример славимо славу не питамо се зашто…
    4. Афективно – понашамо се у складу са тренутним душевним и емоционалним стањем.

    НАСТАНАК МОДЕРНОГ ДРУШТВА

    Вебер настанак модерног друштва  види као процес све веће рационализације друштвеног делања појединаца које све мање усмеравају традиционални обичаји, а све више најефикаснија средства за постизање циљева. У традиционалним друштвима преносе се сентименти и веровања са генерације на генерације. У модерним –људи користе калкулације да би постигли неки циљ.

    Протестантска етика и дух капитализма (1905.)

    Вебер је веровао да основни разлог развијености једних и неразвијености других земаља лежи у елементарним вредносним нормама и ставовима који преовлађују у једном друштву. Не можемо помагати неразвијеним, сиромашним земљама само материјалним средствима, морамо им мењати идеје и вредности.

    У свом најзначајнијем делу, Протестантска етика и дух капитализма, Вебер је покушао да објасни зашто се модерно друштво односно убрзано развијање капиталистичког друштва развило прво у Западној Европи. Узрок је видео у религији. Вебер је доказао да је протестантски однос према животу и моралу одлучујуће предодредио настанак модерног капитализма, пре свега оног који виђамо у англоамеричком свету. Уочио је да су неки предуслови капитализма постојали и у Азији (градски центри, научна сазнања) али није се развио јер им је недостајала радна етика која би подстицала раднике да раде више него што им је потребно за задовољавање традиционалног нивоа потреба. Једино је УНУТАРСВЕТОВНА АСKЕЗА водила до акумулације капитала.
    Унутарсветовна аскеза је радна етика протестантске религије која је предодређеност за спасење (знак да ћемо након смрти бити спасени) тражила у пословном успеху и тако допринела настанку капитализма. Неки од темељних закона Лутерове протестантске етике тичу односа верника према професији и према ауторитету. Добар верник дужан је да максимално савесно обавља свој посао, било да се он бави пољопривредом, да ради у занатској радионици, учи децу или влада. Одговорно обављање посла услов је спасења човекове душе, исто као и поштовање ауторитета, почев од оца породице, преко старешине општине, до владара.
    Kалвин је засновао доктрину двоструке предестинације у којој је Бог изабрао неке за спасење а друге за проклетство.  Према Калвину, само Бог зна, и то унапред, ко ће бити спасен а ко осуђен у загробном свету. Људи то не могу знати, али калвинисти имају снажан унутрашњи императив да себи и заједници у којој живе својим радом и понашањем докажу да припадају групи спасених. Kалвин је од верника захтевао савесно обављање професије, уздржавање од телесних задовољстава, забранио уживање у плодовима рада (не треба сувише трошити). Док су лутеранци заузели став да је изгубљену божју милост могуће вратити покајањем и вером, калвинизам не признаје могућност покајања. Тиме се објашњава суров однос калвинистичких заједница према морално посрнулима: њихов грех је доказ да их је Бог одбацио.

    Макс Вебер је приметио да је протестантска дисциплина имала јак утицај на формирање економског реда и послушности који је водио до убрзане акумулације капитала.
    Данашњи протестанти су наравно далеко мање религиозни него они из 16. и 17. века. Међутим, у колективно несвесном читавих народа остали су императиви које су уводили Лутер, Kалвин и други предводници реформаторског покрета. Зато су немачка радиност и дисциплина необјашњиви без знања о њиховим лутеранским коренима. Такође, ако знамо да су први колонисти данашњих Сједињених Америчких Држава били калвинистички емигранти из Европе, лакше ћемо разумети природу ”америчког сна”, такмичарску природу америчког друштва и његову тежњу за гомилањем материјалног богатства.

    Гвоздени кавез

    Пошто током времена снага протестантизма слаби у друштвеном животу, остаје систем капитализма, као и социјална структура и принципи бирократије који су се развили заједно са њим. Ова бирократска друштвена структура и ставови, вредности, веровања и светски погледи који су га подржали и одржали, постаје центар за обликовање друштвеног живота. Макс Вебер тврди да рационализација и правила друштва хватају људе у “гвоздени кавез” бирократије, који прети да од појединца створи предмет и њиме манипулише у интересу техничке ефикасности.