Појединац култура и друштво

Култура је производ специфичног људског деловања и може се дефинисати као друга људска природа. За разлику од животиња, човек културу акумулира тј. надограђује и тако преноси са генерације на генерацију.

Човекове урођене примарне потребе и нагони, које он у извесном степену дели са животињама, односе се на потребу за храном, водом, склоништем… Ове потребе су код људи културно обрађене и човек их не задовољава директно већ посредством навика, обичаја, вредности и норми. При томе различите културе имају своје специфичне норме исхране, становања…
Дакле процесом културализације успоставља се контрола над основним нагонима и развијају нове, секундарне, којима се обезбеђује не само опстанак већ и развој виших способности човека. (потреба за стваралаштвом, лепотом моралом…)

НАВИКЕ И ОБИЧАЈИ

Навике и обичаји су научени обрасци понашања који се преносе с генерације на генерацију. Усвајају се мање-више несвесно, конвенционалним и конформистичким начинима понашања. (славе, свадбе, рођендани сахране..зна се који су обичаји) О њима обично не размишљамо. Важни су за остваривање друштвене кохезије. Тешко се мењају.

 НОРМЕ И ВРЕДНОСТИ

Норме и вредности су свесна и артикулисана опредељења друштва и појединаца којима се одређује друштвено пожељно и обавезујуће понашање.
Норме су правила о томе „како би требало да буде“. Прикладно понашање у одређеним ситуацијама. Норме могу бити писане (разни прописи, закони…) и неписане (нпр.бонтон).

Вредности су апстрактне идеје према којима појединци и друштва осмишљавају живот. Мерило за просуђивање појава . Идеје и визије које деле припадници једног друштва у одређеном историјским тренутку. По правилу се једна вредност везује за друге. Скуп вредности назива се вредносни систем или оријентација. На пример: веровање да жена треба пре свега да брине о деци, а не да се бави каријером; да je мушкарац глава породице; да је нормално да мушкарци раде одговорније послове у односу на жене..све то чини патријархални систем вредности.

УНИВЕРЗАЛИЗАМ И КУЛТУРНИ РЕЛАТИВИЗАМ

Једно од кључних питања у антропологији и социологији јесте да ли су и у којој мери вредности универзалне или релативне. Универзалистичко схватање подразумева да постоје неке вредности које су заједничке свима: истина, доброта, лепота, љубав… Овакво становиште може се претворити у прецењивање и идеализовање припадника сопствене нације и, истовремено, потцењивање припадника других, народа или националних мањина.
Културни релативисти с друге стране, сматрају да је највећи проблем утврдити шта те универзлне вредности заправо значе за различите културе. Оно што је лепо или морално у једној култури- није у некој другој.  To је идеја да човекова веровања, вредности и навике треба разумети на основу културе те особе, а не да се о њима суди према критеријима друге. У својим крајњим облицима релативизам сматра да не постоји ултимативни стандард о томе шта је добро и лоше- суд о томе је друштвена конструкција, а не апсолутна истина.

Важно је разумети разлике у културним нормама и вредностима, али је тешко заузети релативистичку позицију  када посматрамо сурову  културну праксу која се противи основним људским вредностима и нормама у нашој култури. 

КУЛТУРНА МАПА СВЕТА

За приказ културних вредности различитих земаља користи се дводимензионала културна мапа („Inglehart–Welzel cultural map of the world”). Прва димензија која почива на разлици између традиционалних и рационалних вредности одражава прелаз са религијског схватања света на преовладавање науке и бирократије. Другу димензију карактерише разлика између вредности преживљавања и вредности изражавања и њом се одражава прелаз са индустријског на постиндустријско друштво.*У социологији, постиндустријско друштво је фаза развоја друштва када услужни сектор ствара више богатства од производног сектора економије.

ПОЈЕДИНАЦ У ДРУШТВУ

Још једно питање које се поставља је у којој мери појединац представља независну целину у односу на друштво, колико друштво и култура утичу на њега а колико он на ултуру и друштво. 
Према Марсел Мосу индивидуа је производ модерног друштва, а у ранијим друштвима човек је био у већој мери интегрисан, не као издвојени члан него као представник одређене групе, као персона коју одређују пре свега њен статус, улога и углед више него лична својства, посебност индивидуалност.